Даница Аћимац

ДАНИЦА АЋИМАЦ: Цела Југославија је дисала са нама, аутор Саша Миливојев

ДАНИЦА АЋИМАЦ

ЦЕЛА ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ДИСАЛА СА НАМА

Извор: ПОЛИТИКА, ТВ РЕВИЈА oд 3. до 9. Јануара 2009. 

пише: САША МИЛИВОЈЕВ

             Између 9. и 19. септембра 1938. године на београдском Старом Сајмишту дизао се  високи торањ са кога је тада петнаестогодишњи Радивоје Лола Ђукић, уплашен, скочио падобраном за два динара. Сасвим случајно, слетео је на вашар Старог Сајмишта, тачно испред шатора где се налазио сандук, прекривен платном, на коме је била постављена мала гвоздена кутија са стакленим прозорчетом у коме је трептала нека зелена слика. Та кутија била је повезана кабловима са камерама које су биле постављене у студију, недалеко од шатора. Била је окружена народом који је, ишчекивајући чудо, грицкао семенке. Одједном, појавила се слика и чуо се глас Вуке Шехеровић, уз пратњу народног оркестра... Чудо технике које је тада у Београду представила холадска фирма ''Филипс'', отворивши нову епоху, али је тек након 18 година, када се Београд коначно опоравио од  Другог светског рата, наша прва ТВ делегација, међу којом је био и Радивоје Лола Ђукић, отишла на пут у  Русију, Чешку, Француску, Немачку и Италију, не би ли научили телевизијски занат. Враћају се са великим и позитивним искуством. Неколико месеци касније 23. августа 1958. године ТВ Београд емитовао је ''Дневник'', а већ 1959. године снима се прва хумористичка ТВ серија ''Сервисна станица'' која се директно из студија преносила ''уживо''. У овој серији играла је и Даница Аћимац која је стекла велику популарност не само у тој већ и бројним другим серијама Радивоја Лоле Ђукића. У последње две деценије Даница Аћимац потпуно се повукла из јавности и није дала ниједан интервју. 

Даница Аћимац и Миодраг Петровић Чкаља у серији ''Црни снег''

 
Ове године навршиће се тачно 50 година од снимања ''Сервисне станице''. Колико дубоко и до ког времена се простиру ваша сећања када је реч о оснивању телевизије у Београду?
-Да, сећам се 1938! Имала сам 10 година када је холандка фирма ''Филипс'' презентовала то чудо у Београду, сећам се падобрана који су слетали са торња право на вашар, док сам са осталом децом трчкала од студија до шатора и назад, чудећи се како је могуће да се глумци из студија виде на зеленкастом малом екрану. Мада сам већ тада почела да се бавим глумом, нисам ни слутила да ће ме на таквим екранима након двадесет година гледати читава Југославија.

 
Када почињу ваши први сусрети са глумом?
-Рецитовала сам непрестано као мала, све док ме није чула госпођица Беба Полак која ме је одвела у Народно позориште где сам добила своју прву улогу, у опери ''Каваљер с ружом''. И сада се сећам тог текста: ''Тај скандал, тај скандал, господин Фанинал''... Мој први хонорар износио је 14 динара. Играјући, видела сам у краљевској ложи, са леве стране,  краљицу Марију која је пратила нашу представу, а у супротној ложи дремао је мој тата. Године 1939. сам први пут рецитовала песму ''Свети Сава благосиља Српчад'' на Радио Београду, који је укинут с доласком окупатора. После рата похађала сам драмске секције, а 1950. године одлазим на Цетиње са групом студената глуме и са управником Цетињског позоришта Мињом Дедићем, док је друга група студената са Сојом Јовановић основала Београдско драмско позориште. Након једне сезоне разилазимо се и нас неколико одлазимо код Бате Амара у нишко  Народно позориште које је имало веома богат репертоар. Између осталог, играла сам и краљицу Ану у предсави ''Чаша воде'' од Скриба. Та представа ми је остала у сећању јер је дошла моја бака да види унуку која је учила толике школе и на крају постала глумица а не докторица. У оно време схватања су била другачија. Сва срећа што сам играла краљицу којој су се сви клањали, па је и бака била задовољна.

 
Када сте прешли у данашње Позориште на Теразијама? 
-Након три сезоне прелазим са Батом Амар у Хумористичко позориште, данашње Позориште на Теразијама, где сам затекла ансамбл који су сачињавали Миодраг Петровић Чкаља, Мића Татић, Гута Добричанин, Љуба Дидић, Бранка Митић, Ана Красојевић, Вера Ћукић, Ђокица Милаковић, Жељка Рајнер... Са многима од њих сам радила све сам хит представе. Дугачки редови били су испред позоришта, народ се отимао за карте. Ту  нас је и нашао и окупио Радивоје Лола Ђукић за снимање ТВ серије ''Сервисна станица'' 1959. године. Ирали смо ''уживо'' и из студија се директно преносио програм који је гледала цела Југославија крај малих екрана. A представа са којом сам се опростила од позоришта била је ''Добри војник Швејк'', заиста симболично, јер сматрам да сам увек била добар војник позоришта и телевизије.

Са Весном Предојевић у представи ''Кир Јања'' 

 
У то време посао глумаца је био много тежи него данас. Игра ''уживо'' представљала је и трему да неко не заборави тект или да се непоквари камера. Исправке није било, а сваку Вашу грешку одмах би уочило неколико милиона људи...
-Када је реч о грешкама било их је, али су  су се оне решавале у ходу, јер је у питању била комедија, тако да је народу било само до забаве а не до уочавања грешака. Мада смо радили у сиромаштву, добро нам је ишло, јер смо имали дугогодишње искуство са ''Веселе вечери'' Радио Боограда. Радили смо са три камере и знало, али једна је цркла у сред емитовања и то баш у седмој епизоди ''Сервисне станице'' док сам била у кадру. Настала је аника у студију: асистент Здравко Шотра нас тера на нова места како би две камере могле да нас ухвате, ми и даље храбро говоримо своје текстове, али дешава се и нови пех- и друга камера губи слику. И тако, кад би Чкаља требало нешто да каже, гурнуо би, рецимо, Ђокицу који би се поставио пред ту једну камеру и изговорио текст, њега онда шутне Мија Алексић који се баци у дубоке шефовске мисли свога Раке...и тако до краја емисије! Публика је, међутим, била срећна и са том једном камером. Сећам се када смо се завитлавали па смо асистенту режије Здравку Шотри на десетој емисији ''Сервисне станице'' подметнули текст девете и он је емисију водио, суфлирао и помагао нам, не примећујући да ми играмо и говоримо нешто сасвим друго. Сутрадан му је Лола Ђукић, као шеф производње, честитао унапређење и поставио га за редитеља. Народ је био очаран. Суботом увече кафане су се затварале, улице су биле празне. Направили смо читаву пометњу, толико да је Угоститељски конгрес нудио Лоли Ђукићу два пута већи хонорар од телевизијског само да не пише серије и да не квари промет у ресторанима. У почетку нисмо били ни свесни популарности и чињенице да Југославија дише са нама.

 
Веома је тешко навести све што сте урадили с обзиром да сте глумом почели да се бавите још у детињству. Да ли се сећате свих улога?
-Не, не сећам се! Како бих се сећала? Све ми се збркало... Цетиње, Ниш, Београд, Позориште на точковима... Памтили су ме по различитим улогама, па ме је тако неко звао Маришка, неко Јулишка, Десанка у Грчкој, јер је то било 1966. када Грци нису имали телевизију, већ су гледали нашу. Дуго су ме звали Неда по серији ''Недељковићи'', која је била популарна и за коју смо Миодраг Петровић Чкаља и ја награђени као глумци године 1976. Телевизијске серије мање-више памтим: ''Сервисну станицу'', ''Срећу у торби'', ''На место грађанине покорни'', ''Огледало грађанина покорног'', ''Лицем у наличје'', ''Црни снег'', ''Људи и папагаји'', ''Златна праћка'', ''Баксуз'',  ''Недељковићи'', ''Сачулатац'', ''Спавајте мирно'', ''Недозвани'', ''Непријатељи народа'', ''Покојник'', ''Десет заповести'', ''Вежбе из гађања'', ''Дипломци'', ''Ћу, ћеш, ће'', ''Два другара'', ''Отписани'',..

 
Пилот епизода серије ''Невидљиви човек'' је последње што сте снимили код Лоле Ђукића. Због ње је Лола пензионисан у 53. години, и то из политичких разлога. Човек који је једна од најбитнијик личности из историје наше културе и националне телевизије данас је заборављен. Шта мислите о томе?
-Боље да не мислим, јер кад помислим ражалостим се што ни једна улица у Београду не носи назив тог нашег великана. А то што се више и не помиње, као да и даље постоји неки невидљиви човек који га уклања са свих могућих листа. Ипак, понешто се и сачувало у ''Трезору'', али ја не поседујем ниједан снимак. Уколико би нешто сада емитовали, зазвонио би телефон и чула бих глас моје колегинице и пријатељице Бранке Митић: ''Јао Данице, гледаш ли ово? Сви покојници, једино ти и ја живе...''

Даница Аћимац на промоцији књиге свог унука који је и аутор овог интервјуа

 
Последњи интервју дали сте пре двадесет година. Зашто сте се повукли из јавности и одбијали све позиве?
-Када сам отишла у пензију нисам више желела комуникацију са новинарима и јавношћу, јер сам глуму схватала као и све остале професије. Глумац је глумац, пензионер је пензионер. Толико је генерација иза мене, потребо је младима уступити место.

                                                                                                               Саша Миливојев